Вести
12.12.2018.Зима у руској књижевности
„У децембру, у земљи тој снег је ђаволски чист…” Сергеј Јесењин
Описи зиме су неизоставни у свим класицима руске књижевности. Често су зимски предели ту да представе резигнираност човека, а када нису у вези са психологизацијом ликова, дескриптивни делови дочаравају бескрајна пространства Русије и постављањем зимске атмосфере употпуњују фабулу. Оштар мраз оштри и људску мисао, што продубљује филозофску компоненту књижевних дела, а чај у самовару и ватра у огњишту стоје у контрасту и дочаравају топлину руске душе.
„Прођоше за отим шест месеци. Бејаше зима са страховитом тишином безоблачних мразова, дубоким сметовима, снегом, с ружичним ињем на дрветима с бледим, ведрим небом, са стубовима дима на димњацима, с посуктајима паре из отворених врата, са свежим лицима људи, с убрзаним касом прозеблих коња. Јануарски дан нагињаше крају. Неподижни ваздух поста хладнији и гушћи, црвенило вечерње брзо угасну.”
Иван Тургењев, Очеви и деца
„И ето мраз се сребрн пружа
Пуцкетајући пустим пољем…
(читатељ чека риму ружа,
на, ухвати је брже боље!)
Чишћа но модни паркет, гледај,
речица блиста с плаштем леда.
Дечака разиграни ред
клизаљком звучно реже лед;
црвених ногу гусан тежак,
у реци што би да се купа,
на лед сад с много пажње ступа,
посрне, падне; први снежак
весело титра, витла, сада,
ко звездан прах на насип пада.”
Александар Сергејевич Пушкин, Евгеније Оњегин
„Ведро, зимско подне… Мраз јак, пуца, и Нађењки, која ме држи испод руке, хвата се сребрнасто иње по коси на слепоочницама, и на маљама изнад горње усне. Ми стојимо на високом брегу. Од наших ногу па до саме земље пружа се стрма раван, у којој се сунце огледа као у огледалу.”
„Санке лете, као стрела. Пресецани ваздух шиба у лице, хукће, звижди у ушима, сече болно, штипа од гнева, хоће да смакне главу с рамена. Од притиска ветра немамо снаге да дишемо. Изгледа да нас је сам ђаво загрлио канџама и уз хуку вуче у пакао. Све око нас слива се у једну дугу пругу која нагло јури… Гле, гле, још тренут само и изгледа ми као да ћемо пропасти.”
Антон Павлович Чехов, Шала
„И отвори врата. Мећава и ветар јурнуше јој у сусрет, једва задржа врата. То јој се учини пријатно. Отвори врата и изађе. Ветар као да је само на њу чекао: радосно зафијука и подухвати је и замало не однесе, али она ухвати руком хладну полугу и притежући хаљину сиђе на перон и зађе иза вагона. Ветар је на степеницама био врло јак, али на перону вагона, било је тихо. С уживањем и пуним грудима је удисала хладан ваздух, и стојећи крај вагона посматрала је и осветљену станицу. Јак ветар је грувао и фијукао, између вагонских точкова међу дирецима иза станице. Вагони, стубови, људи све што се могло видети, беше завејано са једне стране снегом, који је све више завејавао.”
Лав Николајевич Толстој, Ана Карењина
Редакција