Вести

Српско вајарство: од почетака до данашњице

Дуго је година прошло пре него што је вајарство у Србији добило статус самосталне ликовне дисциплине. То се догодило тек крајем 19. века са појавом српских скулптора који су се школовали на европским ликовним академијама. Главни разлог томе био је ранији недостатак слободе у приказивању религијских тема, попут сцена из Библије и ликова светаца. Промене су се јавиле заједно са јачањем грађанског друштва, јер је оно омогућило вајарству у Србији да заживи.

Једно од првих значајних имена код нас је Петар Убавкић (1852-1910). Форма његових скулптура је класицистичка, са примесама натурализма и веризма, што је уочљиво на делима попут биста Вука Караџића и краљице Наталије, које се налазе у Народном музеју у Београду. Као значајне вајаре тог доба треба поменути и Ђорђа Јовановића (1861-1953) и Симеона Роксандића (1874-1943).

Вајарство 20. века одликује се непромењивошћу израза и језика и стабилношћу у начину обликовања. Академизам с почетка века има две међусобно условљене одлике: реалтивну стабилност, чак непроменљивост начина обликовања и мимезис као општу филозофију уметности. То потврђују и дела Јана Коњарека (1878-1952), Драгомира Арамбашића (1881-1945), Пашка Вучетића (1871-1925), Живојина Лукића (1889-1934) и других, наводећи на закључак да је трајање академизма од 1870. до 1920. доста интезивно, а касније до 1950. ослабљено.

Након тога, српско вајарство еволуира. Транспозиција стиже до стилизације, чувајући карактер модела који видимо на делима аутора ове епохе: Тома Росандић (1878-1959), сличан Мештровићу, али и различит од њега, Сретен Стојановић (1898-1960), снажан портретист, минуциозан аналитичар и рустично елементаран у исто време, Стеван Бодинаров (1905-1993). Први пут се појављује скулптура као затворени монолит на који належе простор. У њој је однос простор–облик једнообразан, без међусобног прожимања. Фронтална, статична, она као да је загњурена у простор, коме се одупире својом пуноћом, густином и енергијом која полази изнутра, из средишта облика. Уопште распон српског вајарства овога периода почиње минијатуром, а завршава јавним спомеником. Због своје наглашене практичне сврхе вајарство 20. века се мењало нешто спорије од сликарства.

И после 1950, дела Петра Палавичинија, Риста Стијовића и Сретена Стојановића, потрврђују ову чињеницу. Док су сликари њихове генерације учинили напор да своја дела осмисле у корак са историјским развојем сликарства, вајари су углавном наставили своју предратну поетику: Палавичини (1887-1958) стварао је нежне женске актове у камену и бронзи, Стијовић (1894-1974) је рустичнији, ствара актове и животиње у дрвету, Стојановић поред психолошког портрета, чији је оснивач, бави се и монументалном пластиком.

Када говоримо о женским ствараоцима у српском вајарству, важно је поменути неколико значајних имена. После сигурно упрошћених портрета у смислу чврстог и збијеног волумена, Олга Јеврић (1922-2014) окренула се новом концепту: аморфне облике као дате у природи повезује у динамичан однос арабеском гвоздених шипки, које исијавају двојаку вредност – конструктивну и експресивну. Олга Јанчић (1929-2012), чија дела имају призвук класичног, искључиво употребљава камен и бронзу, а са заокупљености људским телом пребацује фокус ка органским облицима из природе. Слична јој је Ана Бешлић (1912-2008), али и различита по употреби различитих материјала.

Напредујући, модерно вајараство ангажује све материјале, како класичне тако и оне које је створила технолошка цивилизација, и све моћи човека – афективне, идеолошке и градитељске. При томе приметно је и мутирање самог медија – појава боја је знак његове повремене тежње ка сликарству, тачније од сликарства ка рељефу и маси. Илузионистичка представа једне мртве природе или призора, преображава се понекад у постојећи предмет у стварном простору. Тако се вајарство на махове појављује и као последица сликарства, које је, стремећи ка визуелно-тактилној упечатљивости и стварном простору, пореметило свој онтолошки статус.

Редакција

(Текст настао на основу књиге Историја српске културе, Дечије новине, Горњи Милановац, 1994)