Вести

Како радити са ђацима талентованим за ликовну културу

Радити са талентованом децом занимљиво је и пружа задовољство, а категорије „лако” или „тешко” нису много важне за Марину Чудов, ликовног педагога, чији ђаци бриљирају на републичким смотрама ђачког ликовног стваралаштва. Ликовну културу она предаје у Првој београдској гимназији и сматра да би једноставније било препознати талентоване ђаке када би овог предмета у распореду било више од једног часа недељно.

− Редовна настава је прилагођена свима, али увек треба остављати могућност за индивидуална решења. Израда индивидуалних образовних планова требало би да помогне талентованим ученицима да искажу свој пуни потенцијал и развијају се у правцу куда их воде њихове способности. Ипак, ово није магично решење. Имамо ученике на природно-математичком смеру који настављају да долазе на секцију и да се баве уметношћу, чак се и опредељују за уметничке факултете, иако ликовну културу више немају као предмет − илуструје професорка.

Талентовани ђаци, указује она, обично имају сијасет идеја за решавање било ког понуђеног задатка. Изненађују оригиналним и неочекиваним решењима. Таленат је потенцијал, а за напредак је неопходан рад и ангажовање, како ученика, тако и наставника. Сваки талентовани ученик је различит, напомиње Марина Чудов, а  специфичност ликовне културе је управо у томе што ту различитост и оригиналност треба сачувати. Редовна настава пружа само неке од могућности за развој даровитих ученика, зато су ту секције, а често и рад пре или после наставе. Рад у мањим групама пружа могућност ученицима сличних интересовања да размењују искуства, а наставницима да деци укажу потребну пажњу.

− Литературу коју користимо чини широки спектар књига о историји уметности, теорији форме, примени различитих ликовних техника, анатомији, перспективи… Лично, међу онлајн изворима, волим сајтове Тејт галерије и Британског музеја, јер одговарају интересовањима ученика, занимљиви су и подстицајни, а често имају и корисна упутства за професоре. Интернет је преплављен и различитим „туторијалима” – кратким филмовима који воде ученика кроз одређени проблем корак по корак. Има ту доброг и лошег, а често сам у прилици да, кроз дискусију, наводим ученике да критички реагују на овакве садржаје − указује професорка Чудов.

Она сматра да имају адекватне услове за рад. Простор који користе није много велики, али је довољан. Имају рачунар, пројектор, солидно опремљену библиотеку, нешто прибора. Школа се труди да набави оно што је потребно, а похађају је деца препуна ентузијазма и жеље за знањем. Довољним подстицајем сматрају изложен рад на школској изложби, учешће на јавном часу, аплауз од вршњака из разреда после добре презентације. Чини се да им је најдража та неформална награда, признање које добију од својих другара.

− У нашој школи наставници на крају године добију новчану награду према томе колико су награда њихови ученици освојили те године и према рангу награда. Није то пуно, али је леп знак пажње − закључује професорка ликовне културе.

Нарочито обдарени ђаци заинтересовани су за различите области науке, уметности, спорта, а на наставницима је да уоче склоности, процене способности и усмере ученике да даровитост испоље и развијају. Већина наставника са вишедеценијским радним искуством, чији су ђаци победници државних па и међународних такмичења, каже да није лако радити са талентима, да се у том послу највише ослањају на искуство и ентузијазам, као и да не могу сви просветни радници да препознају таленте.

− Несумњиво је да ми, у Србији, имамо много даровитих младих људи. Сигуран сам и да нам је то највеће богатство. Међутим, не посвећује им се довољно пажње. Понекад таленти немају подршку какву заслужују, најчешће им се уопште не пружи шанса да се истакну − указује Срђан Огњановић, директор Математичке гимназије, школе од посебног националног значаја, чији су ђаци завредели више од 550 престижних признања на међународним олимпијадама из математике, физике, информатике, астрономије…

После четири деценије рада са талентованим ученицима Огњановић уверава да није баш лако препознати даровиту децу. За то је неопходно велико искуство. У Математичкој гимназији, која слови за стециште блиставих умова и расадник будуће интелектуалне елите, тренутно ради више од двадесет њених бивших ученика. Њихова предност је то што су „прошли кроз систем”, што им омогућава да лакше откривају таленте и касније на најбољи начин раде на њиховом усавршавању.

Као основну разлику у раду наставника са ученицима типичних способности и ђака натпросечних могућности, Огњановић истиче да се са обдаренима много више ради индивидуално или у мањим групама. Такође, наглашава да је добар наставник друг и сарадник својих ученика, усмерава их, храбри када треба, помаже да одвоје битно од небитног, покушава да им препоручи најбољи образовни пут којим ће ићи када заврше школу коју тренутно похађају.

Редакција