Српско вајарство: од почетака до данашњице

Дуго је година прошло пре него што је вајарство у Србији добило статус самосталне ликовне дисциплине. То се догодило тек крајем 19. века са појавом српских скулптора који су се школовали на европским ликовним академијама. Главни разлог томе био је ранији недостатак слободе у приказивању религијских тема, попут сцена из Библије и ликова светаца. Промене су се јавиле заједно са јачањем грађанског друштва, јер је оно омогућило вајарству у Србији да заживи.

Једно од првих значајних имена код нас је Петар Убавкић (1852-1910). Форма његових скулптура је класицистичка, са примесама натурализма и веризма, што је уочљиво на делима попут биста Вука Караџића и краљице Наталије, које се налазе у Народном музеју у Београду. Као значајне вајаре тог доба треба поменути и Ђорђа Јовановића (1861-1953) и Симеона Роксандића (1874-1943).

Вајарство 20. века одликује се непромењивошћу израза и језика и стабилношћу у начину обликовања. Академизам с почетка века има две међусобно условљене одлике: реалтивну стабилност, чак непроменљивост начина обликовања и мимезис као општу филозофију уметности. То потврђују и дела Јана Коњарека (1878-1952), Драгомира Арамбашића (1881-1945), Пашка Вучетића (1871-1925), Живојина Лукића (1889-1934) и других, наводећи на закључак да је трајање академизма од 1870. до 1920. доста интезивно, а касније до 1950. ослабљено.

Након тога, српско вајарство еволуира. Транспозиција стиже до стилизације, чувајући карактер модела који видимо на делима аутора ове епохе: Тома Росандић (1878-1959), сличан Мештровићу, али и различит од њега, Сретен Стојановић (1898-1960), снажан портретист, минуциозан аналитичар и рустично елементаран у исто време, Стеван Бодинаров (1905-1993). Први пут се појављује скулптура као затворени монолит на који належе простор. У њој је однос простор–облик једнообразан, без међусобног прожимања. Фронтална, статична, она као да је загњурена у простор, коме се одупире својом пуноћом, густином и енергијом која полази изнутра, из средишта облика. Уопште распон српског вајарства овога периода почиње минијатуром, а завршава јавним спомеником. Због своје наглашене практичне сврхе вајарство 20. века се мењало нешто спорије од сликарства.

И после 1950, дела Петра Палавичинија, Риста Стијовића и Сретена Стојановића, потрврђују ову чињеницу. Док су сликари њихове генерације учинили напор да своја дела осмисле у корак са историјским развојем сликарства, вајари су углавном наставили своју предратну поетику: Палавичини (1887-1958) стварао је нежне женске актове у камену и бронзи, Стијовић (1894-1974) је рустичнији, ствара актове и животиње у дрвету, Стојановић поред психолошког портрета, чији је оснивач, бави се и монументалном пластиком.

Када говоримо о женским ствараоцима у српском вајарству, важно је поменути неколико значајних имена. После сигурно упрошћених портрета у смислу чврстог и збијеног волумена, Олга Јеврић (1922-2014) окренула се новом концепту: аморфне облике као дате у природи повезује у динамичан однос арабеском гвоздених шипки, које исијавају двојаку вредност – конструктивну и експресивну. Олга Јанчић (1929-2012), чија дела имају призвук класичног, искључиво употребљава камен и бронзу, а са заокупљености људским телом пребацује фокус ка органским облицима из природе. Слична јој је Ана Бешлић (1912-2008), али и различита по употреби различитих материјала.

Напредујући, модерно вајараство ангажује све материјале, како класичне тако и оне које је створила технолошка цивилизација, и све моћи човека – афективне, идеолошке и градитељске. При томе приметно је и мутирање самог медија – појава боја је знак његове повремене тежње ка сликарству, тачније од сликарства ка рељефу и маси. Илузионистичка представа једне мртве природе или призора, преображава се понекад у постојећи предмет у стварном простору. Тако се вајарство на махове појављује и као последица сликарства, које је, стремећи ка визуелно-тактилној упечатљивости и стварном простору, пореметило свој онтолошки статус.

Редакција

(Текст настао на основу књиге Историја српске културе, Дечије новине, Горњи Милановац, 1994)

5 најзанимљивијих биолошких открића

Откриће новог антибиотика након 30 година

Постоји могућност да би новооткривени антибиотик – теиxобацтин – могао да унапреди лечење туберкулозе, сепсе и других болести узрокованих бактеријама. Он припада новој генерацији антибиотика за које се сматра да би требало да значајно помогну у борби против врста које су отпорне на већ постојеће лекове.

Откривање тумора помоћу једне капи крви

Неки стручњаци сматрају да је могуће открити рану фазу тумора помоћу крвног теста. Да би се болест открила, довољна је само једна кап крви, која уједно и открива о ком типу тумора је реч са вероватношћу од 70%.

Откривена врста сисара која је преживела изумирање диносаурса

Ова врста пронађена је у Новом Мексику, зове се кимбетопсалис симмонсае. Биљождер је и личи на дабра. Претпоставља се да представља врсту сисара која је након изумирања диносаурса преузела превласт на копну.

Пронађени фосилни остаци врсте Хомо наледи

Хомо наледи је претходно непознат предак савременог човека, који је тек недавно откривен. Пронађен је у пећинама Јужноафричке Републике, а назван је по пећини Излазећа звезда. Оно што треба утврдити јесте да ли је ова врста хоминида карика која недостаје у објашњењу еволуције човека.

Шесто масивно изумирање ће проузроковати човек

Планета Земља је тренутно усред шестог масовног изумирања. То показује анализа која се темељи на деценијама расправа и научним истраживањима. Процеси који су у току доводе до основане бриге да ће, поред нестанка других врста, на крају изумрети и људски род.

Редакција

10 значајних цитата о учењу

Издвојили смо 10 цитата великана, који ће у вама пробудити жељу да проширите своја знања.

Ништавни су они људи који учитељев рад за ситно сматрају.

Доситеј Обрадовић

Не учимо за школу, него за живот. (Non scholae, sed vitae discimus.)

Сенека

Корени учења су горки, али су плодови слатки.

Аристотел

То што знамо је капљица, то што не знамо је море.

Исак Њутн

Треба дуго учити да би се мало знало.

Монтескје

Знање је отров који у великим количинама лечи, а у малим убија.

Јехуди Мењухин

Највиша степеница до које ум долази је знање о незнању.

Лао Це

Што је веће знање, веће су дилеме.

Јохан Волфганг Гете

Знање је тек онда знање кад је стечено напором властите мисли, а не памћењем.

Лав Николајевич Толстој

Немогуће је научити нешто, што се мисли да се већ зна.

Епиктет

City Magazine препорука: „Јаје, млеко, вода…” ауторке Мине Д. Тодоровић

„Јаје, млеко, вода… је, баш као и трилогија Вирови, писан са превасходном намером да буде сврстан у дечју/омладинску књижевност, али се радња одиграва у реалном свету, нема магије, змајева и паралелних светова. Додуше, поклоници Вира светова, Гамижа и Магме ће у лику девојчице Даре, сигуран сам, препознати обрисе мале вештице Микуш, једног од најживописнијих ликова у трилогији. Пажљиви читаоци ће моћи да повуку још неке паралеле, али оне суштински и нису толико важне пошто је Јаје, млеко, вода… роман који представља заокружену целину и не захтева предзнање…”

Може ли се променом менталног става до напредовања

Психолози годинама покушавају да докажу или оповргну мишљење да је интелигенција променљива и бројне су теорије и потврде које говоре у прилог оба становишта.

Када је Алфред Бине увео тестирање деце да би уочио оне који не могу да похађају наставу, психолози су прихватили његову идеју о мерењу умног узраста стандардизованим тестом, односно појам коефицијента интелигенције. Различите су теорије које истичу неуробиолошку утемељеност интелигенције као нечега непроменљивог, као број неуронских веза и брзину обраде информација. Тако посматрано јасно је да је то биолошки потенцијал који се не може мењати. Међутим, све више је оних који кажу да је интелигенција подложна променама у околностима које омогућавају појединцу да развије своје потенцијале. Средина која је стимулативна и подржавајућа може бити један од узрока напредовања упркос утврђеном нивоу интелектуалног постигнућа и таква истраживања тврде да је могуће код деце временом подићи коефицијент интелигенције. У светлу размишљања о данас важном питању мотивисаности и постигнућа, навешћемо као пример приступ који истиче важност менталног става за постизање успеха сваког појединца. Керол Двек (Carol Dweck) водећи је светски истраживач на пољу мотивације и професор на Универзитету Стенфорд, а широм света предаје о значају промене менталног става. Шта то заправо значи?

Ментални став представља начин на који посматрамо себе, односно оно за шта мислимо да је наш потенцијал и то одређује како ћемо се и колико трудити да нешто савладамо, научимо, усавршимо. Када мислимо да је наш квалитет чврсто утемељен, непроменљив, то ствара притисак да морамо да се доказујемо изнова и изнова. Са овако ригидним, такозваним фиксираним ставом, наставници ће код ученика индоктринирати мисли као „немој да урадиш/кажеш нешто неадекватно”. На овај начин деци није стало до учења нити ће размишљати о њему као о нечем у чему могу уживати, већ ће само мислити како да се покажу у што бољем светлу и да изгледају интелектуално надмоћно у друштву. Због тога се све више срећемо са децом, али и одраслим особама које се фокусирају на потенцијалне грешке и на то какав ће суд неко дати о њиховим поступцима, те такве особе често коче саме себе покушавајући да не разочарају.

Насупрот овоме стоји развојни ментални став, који је заправо начин да подстакнемо децу да развијају свест о томе да могу постати све успешнија. Како то сматра Керол Двек, развојни односно прогресивни ментални став имају они који верују да је њихов успех заснован на труду, учењу, вежбању и истрајности. Оно што овакав приступ заговара јесте слобода деце да експериментишу, да вредно раде, па чак и да греше, јер се неће лоше осећати због тога, неће то доживљавати као пораз и стално ће тежити да буду све бољи у свему што раде. Ако смо уверења да се не треба мењати, деца грешке неће доживљавати као прилике за учење, већ као изговор за одустајање. Поента овог приступа није да убедимо сву децу да су будући велики научници или уметници, нити да им говоримо како су најпаметнији и томе слично, него да знају да је њихов потенцијал непознат и да ће га открити уз пуно труда и учења, посвећености.

Главна одлика фиксираног менталног става јесте да се појединац мора стално доказивати кроз резултате, да мора добити валидацију, јер ће њен изостанак значити да је подбацио. Особе са развојним менталним ставом, са друге стране, концентрисане су на процес учења као трајан уместо на постигнућа која су тренутна.

У лабораторији за истраживање можданих таласа на Универзитету Колумбија спроведено је истраживање чији су учесници биле особе са оба ментална става – задавани су им задаци, дата им је прилика да уче и мерен је степен њихове пажње. Мождани таласи особа са фиксираним менталним ставом показивали су активност, тј. обраћање пажње само приликом давања повратне информације о њиховој учинковитости. Када нису давали прави одговор, није их чак ни занимало који одговор је исправан, нити су користили прилику да науче нове информације. Само су особе са развојним менталним ставом обраћале пажњу на ширење својих знања. Дакле, разлике у менталном ставу уочљиве су и на биолошком плану. То никако не значи да се ментални став не може променити, већ само да је потребно уложити много труда.

Подстакнути овим приступом, можемо размишљати како би се то могло применити на родитеље и наставнике и у ком смеру би могло отићи истраживање о похвалама и награђивању ученика. Нагласак у овом случају није на награђивању/кажњавању особина личности, већ конкретног понашања. Јасно је да ученицима похвала значи и да им прија, али је важно и обратити пажњу на то како је формулисана похвала – деца треба да буду свесна да је њихово залагање вредновано. У том случају они ће бити подстакнути да се труде све више и да схватају учење као континуиран процес који ће им помоћи да остваре свој потенцијал.

Редакција