Француска – земља славних пантомимичара

Француска је земља која обилује културолошким и уметничким наслеђем. Свакоме су прве асоцијације на Француску: Париз, Ајфелова кула, Лувр, кросани… Широм света, поред поменутих симбола, на Француску асоцира и слика симпатичног човека у мајици на црно беле пруге, са белом маском – пантомимичара. Колико год нам се свидјао милозвучни француски језик, мора се истаћи и лепота изражавања мимиком и покретима тела. Некада она може бити упечатљивија од речи.

Пантомима вуче корене још из атинског театра, доживљава врхунац у Италији 16. века у форми комедије del arte (Commedia dell’Arte), која је била груба, хумористичка и критички настројена према свим слојевима друштва. Међу њима најпознатији био је Арлекино, приглуп и прост слуга у шареном, чији је главни адут у забављању публике била акробатика. После много времена, настао је још један тако препознатљив лик – то је тужан, заљубљен Пјеро, кога је створио париски уметник Жан Гаспар Дебуро (1774–1862). Он је одговоран за зачетак данашње пантомиме.

Након Првог светског рата, пантомима је наставила да се развија у правцу физичког театра. Етјен Декру (1898–1991) је, узимајући за основу класичну форму комедије del arte, развио пантомиму као технику којом креативни извођач може пренети своје идеје у физичку стварност. Његова школа пантомиме омогућава глумцу да аутономно ствара сценарио физичког театра, који се заснива на метафори, а који може укључивати текст, али се на њега не ослања. За разлику од класичне пантомиме, овај њен облик престаје да буде анегдотална уметност која се служи конвенционалним гестовима да би створила привид предмета или особа.

Декруа је наследио Марсел Марсо (1923–2007) и под утицајем звезда немог филма, поставио основе савремене пантомиме и развио кловна белог лица Бипа – још један препознатљив карактер пантомиме, у кратком сакоу и сламнатом шеширу. Креирао је сасвим нови жанр уметности – мимодраму – која се изводи само уз помоћ фацијалне експресије.

У савременој пантомими разликују се две основне подврсте, које се могу и комбиновати. Буквална пантомима користи главни лик или карактер и приповеда причу са заплетом на начин који је публици лако препознатљив, а најчешће веома забаван. Апстрактна пантомима се користи за стварање осећаја, мисли и слика на основу озбиљне теме, и ту често не постоји заплет нити централни лик; у питању је интуитивно искуство, пре него буквална акција. Данас је позориште пантомиме у великој мери развијен облик физичког театра који користи сваки зглоб и мишић тела као изражајно средство.

Редакција

Зашто учити немачки у школама

Статистички подаци Републичког завода за статистику (САОПШТЕЊЕ ДД11, број 161 – год. ЛXВИИИ, Београд, 2018) говоре да је у Републици Србији на крају школске 2016/2017. године немачки језик учило 2409 ученика нижих разреда основних школа (1-4. разреда) као први страни језик, а 2148 као други. Што се виших разреда тиче (5-8. разреда), као први страни језик учило га је 3113 ученика, а као други 124.308 ученика. Он је један од најпопуларнијих страних језика за учење, а као званични језик користи се у Немачкој, Лихтенштајну и Аустрији. Такође је и један од званичних језика у Швајцарској и Луксембургу. Као локални званични језик користи се у Белгији, Италији и пограничним деловима Данске. Поред тога, велики број људи из различитих земаља користи га као други језик. Немачка је пета по реду земља по својој економској снази, а прва у Европи, уколико се као параметар за рангирање узима у обзир бруто домаћи производ (The World Factbook, Central Intelligence Agency). Све наведене тврдње показују да је познавање немачког језика велика друштвена и каријерна предност.

Треба напоменути да много туриста из земаља немачког говорног подручја посети Србију на годишњем нивоу, тако да је запосленима у туризму познавање немачког језика веома корисно. На пример, према подацима Републичког завода за статистику, током 2017. године забележено је 78.211 долазака туриста из Немачке, 32.889 из Аустрије и 25.656 из Швајцарске и Лихтенштајна (Статистички годишњак Републике Србије, Београд, 2018). Ови подаци јасно показују колико немачки језик може данашњим ученицима помоћи у послу којим ће се бавити у будућности уколико се определе за област туризма и угоститељства.

Бројни су програми размене студената и научника са Немачком, а она нуди и велики број стипендија, које пружају подршку студирању у иностранству. Неки од тих програма организују Nemačka služba za akademsku razmenu (DAAD), Kopernikus (Copernicus, Hamburg), Centar za istraživanje evropskih integracija (ZEI, Bon), Fondacija Konrad Adenauer (KAS), као и многе друге организације. Познавање немачког језика услов је који програми стручног усавршавања и студирања у Немачкој постављају кандидатима при конкурисању, али испуњење овог услова отвара широко поље могућности пред научнике и студенте постдипломских студија.

С друге стране, може се говорити о огромном историјском, теоријском и естетском значају немачке литературе за светску књижевност. Сваки језик носи своје асоцијације и поседује неке речи које је немогуће превести дословно на друге језике са задржавањем идентичног значења, тако да се сматра да читање књига на језику на коме су оригинално написане никад не може да се изједначи са читањем књижевних превода. Вешт преводилац може нам приближити читалачки доживљај књижевног дела, међутим, уз познавање немачког језика, читалац може у још већој мери уживати у великим делима као што су Фауст, Степски вук, Процес, Чаробни брег, поезија Рајнера Марије Рилкеа, Шилера, Новалиса, Хелдерлина, Хајнеа.

Редакција

Зима у руској књижевности

„У децембру, у земљи тој снег је ђаволски чист…” Сергеј Јесењин

Описи зиме су неизоставни у свим класицима руске књижевности. Често су зимски предели ту да представе резигнираност човека, а када нису у вези са психологизацијом ликова, дескриптивни делови дочаравају бескрајна пространства Русије и постављањем зимске атмосфере употпуњују фабулу. Оштар мраз оштри и људску мисао, што продубљује филозофску компоненту књижевних дела, а чај у самовару и ватра у огњишту стоје у контрасту и дочаравају топлину руске душе.

„Прођоше за отим шест месеци. Бејаше зима са страховитом тишином безоблачних мразова, дубоким сметовима, снегом, с ружичним ињем на дрветима с бледим, ведрим небом, са стубовима дима на димњацима, с посуктајима паре из отворених врата, са свежим лицима људи, с убрзаним касом прозеблих коња. Јануарски дан нагињаше крају. Неподижни ваздух поста хладнији и гушћи, црвенило вечерње брзо угасну.”

Иван Тургењев, Очеви и деца

„И ето мраз се сребрн пружа

Пуцкетајући пустим пољем…

(читатељ чека риму ружа,

на, ухвати је брже боље!)

Чишћа но модни паркет, гледај,

речица блиста с плаштем леда.

Дечака разиграни ред

клизаљком звучно реже лед;

црвених ногу гусан тежак,

у реци што би да се купа,

на лед сад с много пажње ступа,

посрне, падне; први снежак

весело титра, витла, сада,

ко звездан прах на насип пада.”

Александар Сергејевич Пушкин, Евгеније Оњегин

„Ведро, зимско подне… Мраз јак, пуца, и Нађењки, која ме држи испод руке, хвата се сребрнасто иње по коси на слепоочницама, и на маљама изнад горње усне. Ми стојимо на високом брегу. Од наших ногу па до саме земље пружа се стрма раван, у којој се сунце огледа као у огледалу.”

„Санке лете, као стрела. Пресецани ваздух шиба у лице, хукће, звижди у ушима, сече болно, штипа од гнева, хоће да смакне главу с рамена. Од притиска ветра немамо снаге да дишемо. Изгледа да нас је сам ђаво загрлио канџама и уз хуку вуче у пакао. Све око нас слива се у једну дугу пругу која нагло јури… Гле, гле, још тренут само и изгледа ми као да ћемо пропасти.”

Антон Павлович Чехов, Шала

„И отвори врата. Мећава и ветар јурнуше јој у сусрет, једва задржа врата. То јој се учини пријатно. Отвори врата и изађе. Ветар као да је само на њу чекао: радосно зафијука и подухвати је и замало не однесе, али она ухвати руком хладну полугу и притежући хаљину сиђе на перон и зађе иза вагона. Ветар је на степеницама био врло јак, али на перону вагона, било је тихо. С уживањем и пуним грудима је удисала хладан ваздух, и стојећи крај вагона посматрала је и осветљену станицу. Јак ветар је грувао и фијукао, између вагонских точкова међу дирецима иза станице. Вагони, стубови, људи све што се могло видети, беше завејано са једне стране снегом, који је све више завејавао.”

Лав Николајевич Толстој, Ана Карењина

Редакција

Омиљени лондонски пабови књижевних великана

The George Inn – Sautvark 

The George Inn један је од последњих старовременских пабова, ради још од 16. века и налази се у делу Лондона званом Саутварк. У приземљу је данас Бар Парламент, некадашња чекаоница за госте, док се у горњем галеријском делу сада налази ресторан на месту соба за преноћиште. Крајем 16. и почетком 17. века, Вилијам Шекспир је био чест гост овог места, али је и Чарлс Дикенс такође био упознат са гостопримством овог паба, па је чак и поменуо ту чињеницу у свом делу Мала Дорит. Данас се ова крчма налази у власништву организације National Trust (бави се очувањем културног наслеђа).

The Dog and Duck – Soho

Сви пабови су једнаки, али неки пабови су једнакији од других. The Dog and Duck у Сохоу је паб који је некада посећивао Џорџ Орвел, аутор књига 1984 и Животињска фарма. Dog and Duck одише викторијанским духом од времена изградње 1897. године, па све до данас.

The Grapes – Lajmhaus

Место које је Чарлс Дикенс посећивао, али и познати писац дневника Самјуел Пепис. Зграда где се сада паб налази саграђена је 1720. године. Још једна невероватна чињеница која повезује овај паб са књижевношћу јесте један од његових власника, Сер Ијан Мекелен, који је, између осталих улога, играо и познатог чаробањака Гандалфа, творевину британског писца Џ.Р.Р. Толкина. Као и многе друге њему омиљене пабове, Дикенс помиње овај паб у свом делу Наш заједнички пријатељ, Оскар Вајлд помиње га у делу Слика Доријана Греја, Артур Конан Дојл у причама о Шерлоку Холмсу, док га Питер Акројд помиње у делу Дан Лено и Голем из кречане.

Ye Olde Cheshire Cheese – Siti

У листу најстаријих лондонских пабова улази и Ye Olde Cheshire Cheese, који постоји од 1538. године, док је садашња зграда изграђена након Великог пожара 1666. године. Ова зграда је изузетно позната у самом Лондону и део је организације која промовише традиционалне британске пабове, нарочито оне од историјског значаја (The Campaign for Real Ale’s National Inventory of Historic Pub Interiors). Ye Olde Cheshire је право благо када су у питању великани књижевности који су га посећивали, укључујући имена као што су Марк Твен, Алфред Тенисон, Г.К. Честертон, Артур Конан Дојл, Самјуел Џонсон, Чарлс Дикенс, Оливер Голдсмит и П.Г. Вудхаус. У власништву је пиваре Самјуел Смитс.

Duke of York – Ficrovija

Године 1943. писац Ентони Бурџес и његова супруга били су очевици бандитског напада на паб. Насиље које су бандити испољили том приликом инспирисало је Бурџеса да напише Паклену поморанџу. Принц Ендру, садашњи војвода од Јорка, одобрио је 2014. коришћење своје слике у маркетиншке сврхе паба.

The Flask – Hajgejt

Овај бар у северном делу Лондона био је омиљено место романтичара, укључујући Лорда Бајрона, Персија Шелија и Џона Китса. Уметник и политички карикатуриста Вилијам Хогарт је такође посећивао ово место, као и Карл Маркс, творац дела као што су су Капитал и Комунистички манифест. Налази се у власништву пивнице Fuller’s. Један је од пабова са скромнијим избором пића, али је један од ретких који још увек практикује неку врсту старинске церемоније The Swearing on the Horns, која се користи у добротворне сврхе.

 Редакција

Знате ли како су настали поједини математички симболи

Шта би било да нема симбола у математици? Само редови бројева, слова и текста. Симболи имају функцију да пруже помоћ и дају упутства за рачунање. Математичари су их измислили, присвојили или адаптирали како би себи олакшали и избегли понављања или коришћење много речи за писање математичких идеја.

Математички симбол за бесконачно (∞) – Поред математике овај симбол је свеприсутан, па се проналази  чак и у логоима корпорација, типографији, графичком дизајну. Миленијумима раније су индијски и грчки математичари бесконачност третирали више као филозофски, него математички појам. Из пуке потребе га је смислио енглески математичар Џон Волис 1655. За њега је раван била бесконачан низ паралелних линија, а у још много других ситуација требало  је бесконачно третирати као математички појам, који је морао некако да се забележи. То је била варијанта грчког омега (ώ), или измењен начин записивања римског броја 1000, који се записивао у његово доба као ЦИƆ. Временом су га математичари дорадили и ушао је у широку употребу као затворена петља, веома  згодна и једноставна.

Знак једнакости – Велшки математичар Роберт Рекорд 1557.  године измислио је симбол из пуке нервозе, јер је непрестано морао да понавља фразу једнако је, што га је веома замарало.

Знаци плус и минус – Почетком 15. века, Европљани су почели да користе слова п и м за плус и минус („пиу” и „мемо”). Астроному Николи Орезму, који је живео у 14. веку, приписује се прва употреба речи плус (+).  Знак минус (-) приписује се  трговцима који су искрцавали терет с бродова, а може се сматрати као скраћеница слова м, које је означавало одузимање. Употреба ових знакова као симбола алгебарских операција први пут се јавља у радовима холандског математичара Вандера Хекеа из 1514. године.

Непознате променљиве –  У европској математици петнаестог века непознате променљиве су називали различитим именима, све док Франсоа Вијет није почео да користи слова да изрази како познате тако и непознате величине. Декарт је затим увео конвенцију – која се користи и данас – да се познате величине означавају почетним словима абецеде (а, б, ц), а непознате последњим словима (x, y, з).

Редакција