Вести

Француска – земља славних пантомимичара

Француска је земља која обилује културолошким и уметничким наслеђем. Свакоме су прве асоцијације на Француску: Париз, Ајфелова кула, Лувр, кросани… Широм света, поред поменутих симбола, на Француску асоцира и слика симпатичног човека у мајици на црно беле пруге, са белом маском – пантомимичара. Колико год нам се свидјао милозвучни француски језик, мора се истаћи и лепота изражавања мимиком и покретима тела. Некада она може бити упечатљивија од речи.

Пантомима вуче корене још из атинског театра, доживљава врхунац у Италији 16. века у форми комедије del arte (Commedia dell’Arte), која је била груба, хумористичка и критички настројена према свим слојевима друштва. Међу њима најпознатији био је Арлекино, приглуп и прост слуга у шареном, чији је главни адут у забављању публике била акробатика. После много времена, настао је још један тако препознатљив лик – то је тужан, заљубљен Пјеро, кога је створио париски уметник Жан Гаспар Дебуро (1774–1862). Он је одговоран за зачетак данашње пантомиме.

Након Првог светског рата, пантомима је наставила да се развија у правцу физичког театра. Етјен Декру (1898–1991) је, узимајући за основу класичну форму комедије del arte, развио пантомиму као технику којом креативни извођач може пренети своје идеје у физичку стварност. Његова школа пантомиме омогућава глумцу да аутономно ствара сценарио физичког театра, који се заснива на метафори, а који може укључивати текст, али се на њега не ослања. За разлику од класичне пантомиме, овај њен облик престаје да буде анегдотална уметност која се служи конвенционалним гестовима да би створила привид предмета или особа.

Декруа је наследио Марсел Марсо (1923–2007) и под утицајем звезда немог филма, поставио основе савремене пантомиме и развио кловна белог лица Бипа – још један препознатљив карактер пантомиме, у кратком сакоу и сламнатом шеширу. Креирао је сасвим нови жанр уметности – мимодраму – која се изводи само уз помоћ фацијалне експресије.

У савременој пантомими разликују се две основне подврсте, које се могу и комбиновати. Буквална пантомима користи главни лик или карактер и приповеда причу са заплетом на начин који је публици лако препознатљив, а најчешће веома забаван. Апстрактна пантомима се користи за стварање осећаја, мисли и слика на основу озбиљне теме, и ту често не постоји заплет нити централни лик; у питању је интуитивно искуство, пре него буквална акција. Данас је позориште пантомиме у великој мери развијен облик физичког театра који користи сваки зглоб и мишић тела као изражајно средство.

Редакција