Зашто је важан јединствени образовни број

Прва фаза увођења Јединственог информационог система у просвети (ЈИСП) предвидела је да се сваком ученику и студенту у Србији додели јединствени образовни број (ЈОБ). Зашто је то важно?

Додељивањем овог броја од 16 цифара држава ће бити у могућности да испрати своје ученике и студенте кроз читаво школовање, од предшколског образовања, па до завршетка факултета. Информациони систем ће ученика препознавати искључиво по овом броју, те неће више бити потребно да јавно буду истакнути подаци о личности, а ово би такође требало да омогући лакшу процедуру преласка из основне у средњу школу, односно из средње школе на факултет.

Поред тога, држава ће моћи да анализом података има прецизну статистику о смеровима и школама, успеху појединачних школа, као и о томе колико се студената успешно запосли по завршетку одређеног факултета. За родитеље и ученике ће ЈОБ бити значајан, јер ће целокупан информациони систем преко њега нудити приступ подацима који могу бити веома значајни када је у питању одабир будуће школе и занимања, односно сагледавање потреба на тржишту рада.

Редакција

Како примењивати учење кроз игру у млађим разредима

Када посматрамо децу у парку, на игралишту или на одмору, чујемо како весело узвикују, дозивају једно друго, трче, скачу, пењу се, преврћу – најчешће се замислимо над тим колико је среће и енергије концентрисано на једном месту. Често се и сами у мислима вратимо у то време безбрижности, када смо једва чекали да осетимо слободу игре, да маштом подстакнемо да се ливада претвори у море, а наши вршњаци у гусаре или принцезе. Тако игра постаје полигон слободе у коме је све могуће, непредвидиво и неизвесно, магнетски привлачно и узбудљиво.

Исту ту децу можемо видети и у школи, у учионицама које су пуне клупа и столица које ограничавају кретање, где једва има простора за пролаз. Седе по двоје, гледају један другоме у леђа, не виде какав је израз лица вршњака који је насмејан или уплашен. Трудимо се да има што мање комуникације међу њима, да не причају на часу, да не устају, да ћуте, да раде углавном самостално, да нас пажљиво слушају и следе упутства како би тачно решили задатак на начин који се очекује.

Видимо да је све потпуно другачије – игра и учење, две крајности, са врло мало додирних тачака. А деца иста! За игру се обично каже да нема много везе са учењем, али откуд онда та неодољива потреба сваког детета да се игра? Да ли смо, када смо правили школе, заборавили да је за децу игра озбиљан „посао” који је незаобилазан део детињства?

Игра као стицање искуства

Деца се не играју да би развијала способности, већ да би задовољила своју унутрашњу потребу. Игра је веома привлачна за дете, јер га опушта и смирује.

Она је нешто лично и свако дете је креира и доживљава на посебан начин. Дете не види свет исто као одрасли, нити као друга деца, па специфичности појединаца у игри најприродније долазе до изражаја. Када се дете игра, развија се физички (органи, мишићи и целокупан организам), а само дете стиче искуство на посебан начин.

Пошто игра има ненадокнадиву улогу у развоју личности, неопходно је да одрасли имају разумевања за то да се деци треба дати што више могућности И времена да јој се посвете.

Наставници су особе које проводе значајан део времена са децом и њима се баве стручно и систематски, па би требало да игру користе као наставну методу, са посебним акцентом на подстицање креативности и маште. Док се игра, дете тражи нова решења, постаје сналажљиво, развија интелигенцију. Развој ових способности је уско повезан са циљевима школског образовања и исходима који треба да се савладају.

Да ли се свака игра може користити за школско учење?

Игра иницирана од стране деце нема јасну структуру ни циљ. Она развија машту, омогућава импровизацију, али ју је веома тешко усмерити, јер је неформалног одређења.

Са друге стране, игра са фокусом на учење има дидактичку структуру и јасне циљеве, али је пут којим деца долазе до сазнања индивидуалан. Деца сама откривају односе, уочавају правилности, узроке и последице, доносе закључке. Често уче кроз своје грешке и покушаје. Игра постаје највиша форма истраживања, јер подстиче природну радозналост.

Зашто треба примењивати игру у настави?

Користећи игру као наставни приступ, повећавамо ученичку мотивацију, јер док се играју, ученици неприметно уче, обраћају пажњу на постављене задатке и у њима учествују. Осећају се као део екипе, раде заједно са другима и преузимају одговорност за остваривање циљева. У ситуацијама које су изазовне за ученике, они задовољавају своју природну потребу, заинтересовани су за активности, што представља одлично средство за одржавање дисциплине.

Игра је симулатор за испробавање различитих врста стратегија. Већина игара захтева планирање и осмишљавање начина за решавање проблема. Ученици вежбају способност памћења, дивергентног мишљења и подижу ниво менталних функција.

Повећава се заинтересованост за градиво, а максималном укљученошћу појединца активно се приступа учењу, па игре стварају позитивна осећања и пријатна искуства везана за учење. По природи радознала, деца у игри истражују окружење и сопствене могућности.

Коришћење игара као наставног поступка смањује стрес, односно трему код ученика када треба да демонстрирају како владају знањем или вештином. Што мању трему имају, то ће им бити лакше да изграде позитивна осећања према свом радном окружењу и да покажу прави ниво свог знања. Играње у учионици увек је веома забавно. Док се играју, производи се хормон ендорфин који стимулише мозак и поспешује осећање усхићености. Ова усхићеност изазива интензивно осећање среће и узбуђења међу ђацима, што доприноси стварању позитивног радног окружења.

Када до сазнања дођу кроз игру, ученици стичу трајна знања, јер су сами покушавали да истраже проблем и осмислили на који ће начин доћи до решења.

Како користити игру у настави?

Једна од кључних тачака јесте усредсређивање на радозналост деце. Да би дете имало прилику да иницира учење, наставник мора остати у позадини, подржавајуц́и природну радозналост детета и нудец́и корисне начине за истраживање. Ово се разликује од традиционалног модела наставе, где наставник „дели” знање и тражи од ученика да научи информације.

Треба пружити могуц́ност деци да сарађују у групама, као и да међусобно поделе размишљања након неког искуства, тако да дете може да увиди шта је добро функционисало, а шта није. Неуспех тада није негативна ствар, већ само још једно искуство у учењу.

Пример из праксе

На часу предмета Свет око нас ученици су били подељени у хетерогене групе. Истраживали су особине материјала кроз игру која је пружала деци да слободно манипулишу предметима, користећи при томе своја претходна искуства. На столовима су биле постављене различите подлоге: стакло, пешкир, марама, јамболија, картон и даска. Групе ученика су мењале „станице” (место на ком решавају задатак код столова са различитим подлогама) и имале су задатак да направе што вишу кулу од карата на подлогама. Ученици су бележили своја запажања, слободно су се кретали по простору, упоређивали искуства и коначно дошли до заједничког закључка.

Предмет: Свет око нас

Разред: II

Истраживачка делатност кроз игру: Зашто различити материјали имају и различите особине? Шта утиче на кретање тела? Шта је отпор?

Циљеви часа: развијање способности уочавања појава и процеса у околини и њихове повезаности; развијање радозналости и способности за активно упознавање света око себе кроз усмерену игру; развијање основних елемената логичког мишљења и доношења закључака на основу искуства; схватање узрочно-последичних односа.

Истраживачка средства: неколико шпилова карата, пешкир, необрађена даска, стакло (застакљена зидна слика), свиленкаста марама, картон и ћебе.

Структура часа:

»Стварање проблемске ситуације;

»Постављање хипотеза;

»Проверавање хипотеза кроз игру;

»Уопштавање искустава и извођење закључака.

Ток часа:

Идеја за активност је инспирисана дечјом игром слагања што више и стабилније куле од карата. Док то раде, деца су концентрисана, промишљају о стратегијама и дају оригинална решења.

Када су ученици чули за изазов да треба да направе што вишу кулу од карата на различитим подлогама, постављена је проблемска ситуација. Задатак сваке групе је био да предвиди и запише шта мисли која подлога ће им то омогућити и тада су постављене хипотезе.

У учионици су направљене „станице” са различитим подлогама. Ученици најпре сами одаберу од које ће подлоге започети игру, а затим индивидуално или заједно праве куле од карата са различитим успехом. На договорени знак групе мењају своје „станице” и настављају да праве куле од карата на другој подлози. Игра траје док свака група не испроба све подлоге. Док се играју и испробавају могућности градње, групе записују своја запажања: са којим се предностима и тешкоћама суочавају, у чему је разлика у структури подлоге, како изгледа кула и колико су спратова успели да саграде.

На крају ученици у оквиру сваке групе доносе закључке о томе каква је подлога неопходна за стабилну и успешну градњу куле од карата и анализирају свој (не)успех. Ученици упоређују своје претпоставке са почетка часа и закључке до којих су дошли. Затим се врши размена искустава на нивоу целог одељења и покреће дискусија о различитим искуствима. На самом крају, формулише се заједнички закључак који је добијен дискусијом и консензусом.

Гордана Јосимов, професор разредне наставе

ОШ „Руђер Бошковић”, Београд

Реализатор је више пројеката и акредитованих програма, коаутор је неколико приручника, као и рецензент и евалуатор уджбеника Издавачке куће „Klett”.

Добитница је награде „Најбољи едукатори Србије”.

Проглашен је победник трећег Читалачког маратона

У уторак 17. септембра 2019. године у 11 часова у Вуковој задужбини одржана је свечана конференција поводом проглашења победника трећег кола акције Читалачки маратон, на којој је ауторки првопласираног романа Драгани Кнежевић додељена главна награда.

На трећи конкурс за необјављени роман за младе читаоце стигао је велики број рукописа. Конкурс је затворен 3. маја.

Стручни жири који чине професори српског језика и књижевности и еминентни књижевни критичари Петар Арбутина, Драгана Ћећез Иљукић и Крста Поповски у ужи избор одабрао је пет романа. Главни жири састављен од 150 наставника српског језика и књижевности који предају у основним школама широм Србије, гласањем је рангирао пет романа из ужег избора и прогласио победнички роман.

Награђени романи који чине треће коло едиције Читалачки маратон:

» Драгана Кнежевић, ХОТЕЛ „МИЛИОН ЗВЕЗДА“ – првопласирани роман

» Александар Маричић, ЈАНИЧАР;

» Ана Крстић, МОЈЕ ЗВЕЗДАНО НЕБО;

» Виолета Алексић, ГЕНЕРАЛНА ПРОБА;

» Снежана Гњидић, ОДБЕГЛА МАМА.

На слици слева надесно: Снежана Гњидић, Александар Маричић, Ана Крстић, Виолета Алексић, Драгана Кнежевић, Гордана Кнежевић Орлић, Петар Арбутина, Драгана Ћећез Иљукић, Крста Поповски

Ауторки првопласираног романа додељена је награда у бруто износу од 500.000 динара. Главну награду и дипломе ауторима су уручиле прошлогодишња победница Мина Д. Тодоровић и директорка Издавачке куће Klett Гордана Кнежевић Орлић.

Роман ће бити одштампан у тиражу од 10.000 примерака и биће послат као поклон свим ученицима члановима Читалачких клубова за школску 2019/20. годину.

Читалачки маратон је друтвено одговорна акција која се успешно одржава већ трећу годину заредом и подржана је од стране Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

Може ли се избећи стрес у учионици

Стрес је појава која се среће свуда где људи живе и раде. Он се јавља као последица ситуација из свакодневног живота, нашег односа са породицом, пријатељима, слободног времена и начина на који га користимо, може бити последица бројних губитака које врло лично доживљавамо, али и ситуација на послу, где такође може бити изазван на разне начине.

Свакодневно имамо прилику да чујемо пуно коментара и жалби на стресне ситуације на радном месту, било да су краткотрајне епизоде или константан притисак. Те жалбе су учесталије за позиције које носе пуно одговорности за друге људе или за материјална добра. Када говоримо о извору стреса, као најважнији фактор који има утицај на јављање стреса морамо на првом месту навести међуљудске односе.

Посао наставника подразумева непосредан контакт првенствено са ученицима, али и са њиховим родитељима, колегама, ширим друштвеним окружењем. Професионално ангажовање, размењивање информација и константна интеракција захтева већу одговорност, емоционално трошење, а самим тим и стрес.

Према већини емпиријских истраживања синдрома изгарања на послу и стреса код учитеља и наставника наводе се следећи фактори: лоше понашање ученика, превелика количина посла, лоше радно окружење, неједнако радно оптерећење (у току недеље, месеца, школске године), известан број школских активности које се обављају код куће, рад у сменама, неопходна тактичност и стрпљење у раду са ученицима и њиховим родитељима.

Од наставника се очекује не само развој курикулума, улога ментора приправницима које уводе у посао, унапређење наставе и професионалног развоја, чланства у разним одборима већ и узорно понашање које му намеће шира друштвена заједница, како у школи као институцији, тако и ван ње. Поред бројних околности које могу имати утицај на њега, наставник је у понекад у безизлазној ситуацији у којој покушава да се избори са притиском, а он може имати више извора. Наставничка професија је специфична, јер је значнајна, али и видљива. Његов рад процењују његови ученици, њихови родитељи, други наставници, директор, педагошки саветници. У том изобиљу разних стандарда које један наставник мора да испуни, присутно је константно прилагођавање реформама школства, напретку технологије и нових начина подучавања модерних генерација. Како помоћи наставнику да задржи интегритет и да не поклекне пред овом машинеријом очекивања која се пред њега постављају?

Стратегије превладавања стреса код наставника јесу: директне акционе (идентификовање узрока и вршење деловања у борби против стреса) и палијативне технике (смањење ефеката стреса, тензије и анксиозности – избегавање конфронтације, контрола осећаја, посвећивање више времена одређеним задацима, дискусија о проблемима, вођење здравог живота, планирање унапред и одређивање приоритета, као и познавање сопствених ограничења). У циљу редуковања стреса за наставнике у многим школама у свету организују се радионице у којима се наставници упознају са директним акционим и палијативним техникама и начином њиховог развијања.

Конкретно, шта можете урадити како бисте сами смањили стрес који можете доживети на послу?

1. НАПРАВИТЕ ЛИСТУ ПРИОРИТЕТА

Ово је добар почетак! Ако своје активности пажљиво поређате према приоритетима, мање су шансе да нећете постићи да урадите нешто што вам је важно. Најпре се позабавите стварима које су вам битне и хитне, а затим урадите оно што вам је важно, иако није толико хитно.

2. ДВАПУТ МЕРИ, ЈЕДНОМ СЕЦИ

Бар дан унапред испланирајте све активности за наредни дан, па одлуке доносите у складу са тиме. Још је боље ако поред краткорочног планирања имате и свој неки дугорочан план (на пример, на годишњем нивоу).

3. СТРЕС ЈЕ ДВОСМЕРАН – САРАЂУЈТЕ СА УЧЕНИЦИМА

Ученици се боре са стресом подједнако као и наставници. Било да је узрок страх од контролног, лоша оцена, неки приватни проблем, свађа са вршњацима из разреда или нешто слично, ученик који је под стресом утицаће и на укупну атмосферу у учионици. Помозите својим ђацима да се изборе са проблемом који их мучи. На овај начин ћете, с једне стране, ојачати ваш сараднички однос, а  с друге стране неговати и осећај заједништва у читавом одељењу.

4. НАЂИТЕ ВРЕМЕНА ЗА ВЕЖБАЊЕ И РЕЛАКСАЦИЈУ

Било да волите дуге шетње или вожњу бицикла, физичка активност је веома добар начин да се ослободите стреса. Нарочито су корисне аеробне вежбе током којих се у нашем организму појачано лучи ендорфин – хормон заслужан за добро расположење.

Редакција

Жута минута

Дошла му је жута минута кажемо за некога када изгуби живце и почне да испаљује псовке, увреде или испољава агресију. Та жута минута обично може врло негативно да се одрази на нечију судбину, али право питање је зашто је тај моменат одушка негативним нагонима у човеку назван по жутој боји. По чему је жута боја управо боја беса, испуштене контроле, агресије и сл.? Иако нисмо сасвим сигурни када је настао овај израз, покушаћемо да одгонетнемо ово питање.

Када помислимо на жуту, на памети су нам неке пријатније мисли, нпр. боја Сунца, боја злата, можда боја маслачака, банана или лимуна. Међутим, психологија каже да се жута боја сматра психолошки најстимулативнијом и да је често (чак и у различитим језицима) симбол љубоморе, кукавичлука и преваре. Познате су нам и друге негативне конотације жуте боје, нпр. жута грозница, жута кућа (лудница) и сл. Жута је, што потврђује и Речник САНУ, боја распадања, онога што је дуго стајало, па копни од старости, прљавштине. Кажемо често да је нешто пожутело од старости или за некога да је пожутео од болести или исцрпљености. Не треба заборавити ни опаку болест жутицу, ни боју жучи која проради када смо љути. За жуту боју везане су још неке негативне конотације, нпр. жута штампа, жути картон у фудбалу, а Вуков Српски рјечник бележи и израз жут посао за посао који је рђав. У речницима проналазимо и израз негативне конотације клати се као жути мрави и имати жуто око носа за некога ко је млад, неискусан, односно жутокљунац.

Све су то разлози зашто је жута боја добила доста негативног публицитета и лоше конотације, па је то можда и разлог зашто се моменат изгубљене контроле над собом назива жутом минутом. Жута изгледа није тако безопасна као што на први поглед изгледа.

(Преузето из издања Језикофил)