Вести

Инклузивно образовање – право, а не проблем

Сви који раде у школама знају шта је инклузија, али да ли баш тачно знамо шта она значи?

Инклузија представља укључење сваке особе у друштвени живот заједнице на свим нивоима и то је једно од основних људских права. Инклузивно образовање је само сегмент друштвеног укључивања особа и када то поменемо, обично помислимо на укључивање деце са тешкоћама у развоју у редовне школе. Међутим, инклузивно образовање представља обавезу школе да обезбеди адекватно образовање сваком детету, без обзира на његову различитост, да уважи личне карактеристике и да креира једнаке услове заједничког учења. Инклузивно образовање није ствар добре воље појединца, већ је део Конвенције UN о правима детета (1989), на основу чега је постало и саставни део Закона о основама система образовања и васпитања Републике Србије (2010) и Правилника о ближим упутствима за утврђивање права на Индивидуални образовни план (ИОП).

Да је неопходно да се као друштво бавимо овом темом, говоре подаци UNICEF-а (2001) у којима се наводи да чак 85% деце са тешкоћама у развоју није укључено у образовни систем и не проводе своје детињство са вршњацима у школи, у учењу и дружењу, ускраћени су да одрастају онако како свако дете заслужује. Да је ситуација и даље неповољна, упркос томе што је донет закон, говоре тренутни подаци UNICEF-а да у Србији завршава основну школу само 66% деце која живе у условима сиромаштва, а само 15% девојчица из ромских насеља похађа средњу школу. Ово је разлог зашто се помињу деца из маргинализованих група када се говори о инклузивном образовању, јер су баш они ти који не остварују своја права. Разлози за то су различити – од неприступачности школе, неприхватања средине, непоседовања средстава за рад до неспремности наставника.

Улога наставника

Истраживања говоре да су ставови и оспособљеност наставника често пресудни, јер значајно утичу на стварање слике о себи и на мотивацију деце да наставе образовање. Инклузивна образовна политика може да се оствари само ако наставници верују у њу. Оспособљавање наставника за инклузивно образовање је важно, како због савладавања техника рада, тако и због промене ставова према деци са сметњама у развоју и то треба да буде континуиран процес, да би наставници пружали подршку у учењу свима којима је потребна. Оно што одговара деци са сметњама у развоју одговара и осталим ученицима, а то су наставне методе које су прилагођене различитим стиловима учења, повезивање новог са познатим градивом, илустративне и манипулативне методе, рад у пару или малој групи, занимљива настава, разноврсан наставни материјал и сл. Од велике је важности креирање позитивне климе у учионици у којој ће се свако дете осећати прихваћено и где ће владати позитивни вршњачки односи.

Важно је нагласити да увођење инклузивног образовања не значи оспособљавање ученика да се снађу у образовном процесу који је непроменљив, већ је фокус на томе да се наставни рад, планови и програми, наставници и њихова подршка прилагођавају потребама деце типичног развоја, деце са тешкоћама у развоју и надарене деце. Највећи број ученика има просечне способности, па им је потребна минимална подршка, али је велики изазов за наставника да током једног часа креира задатке који ће бити прилагођени различитим могућностима ученика, као и подршку која је веома значајна, али која треба да буде дискретна и одмерена. Осим тога, наставник треба да прати напредовање својих ученика и у односу на то да планира даљи рад, проверава знања, прати поштовање правила понашања и да моделује односе између ученика, што је заиста свеобухватан задатак.

Уколико неки ученик, из било ког разлога, битно заостаје у односу на остале и потребан му је већи ниво подршке од уобичајеног, за њега се израђује ИОП. То је документ који је продукт тимског рада: наставника, родитеља и стручних сарадника, и то све у циљу пружања подршке ученику у природном окружењу – у учионици, међу вршњацима. Потребно је да циљеви и исходи наставе буду реалистични, достижни и оствариви, да буду изражени у малим корацима. Важно је да, када их одређујемо, имамо у виду животну перспективу детета, да предвиђамо учење које ће му бити значајно у будућности. Препорука је да активности које осмишљавамо на часу буду што више налик онима које реализују остали ученици.

Гордана Јосимов,

професор разредне наставе ОШ „Руђер Бошковић” Београд

Добитница награде Најбољи едукатори Србије